...i toga dana, kao i mnogih pre, brat i ja povedosmo Agu ne plivanje. Vec od kuce Aga,koji je znao da ide na plivanje, usresredio se samo na to da sto pre stigne na jezero. Preskakao je uobicajena mesta za obelezavanje teritorije, a meni polako, ali sigurno, razvlacio ruku vukuci koliko god ima snage.Tako je teglio dok nije osetio da je potpuno u vodi.

Vlade mu baci lopticu koliko je jace mogao (a nemoze mnogo) ispunivsi tako Agi zelju od polaska od kuce. Obicno smo ga isplivavali oko 45 minuta, a za to vreme se oko nas okupi masa ljudi. Mi smo ih zvali "publika". U jednom momentu jedan deckic ugledavsi Agu u jezeru povuce oca i viknu;"Tata, tata, vidi ovca pliva". "Nije to ovca, to je ..." zastade otac, a deckic ostade bez odgovora.

Posle uobicajenih 45 minuta uspevsi nekako da izvucemo Agu iz vode, krenusmo poslom do poste. Vladimir udje unutra, a ja sa Agom ostadoh napolju da ga cekam, pa stadosmo kod nekakvih konja, koje su pokusavali da iznajme za jahanja.
Konji su stajali u redu, prvo najveci, pa manji, pa na kraju poni, a ja igrom slucaja stadoh na kraj. Pored nas je nailazio mlad bracni par sa detetom, otac je objasnjavao: "Vidis koliki je ovaj konj, vidis ovaj je manji, a ovaj je najmanji." pokazavsi na ponija. Kad malisa ugleda Agu izbeci oci pa prolomi: "A vidite kolicki je ovaj!?"

"Sa ovim psom nikad nije dosadno." pomislih, kao mnogo puta do tad.